Поноћ није очигледан одговор. То је избор, и током већег дела људске историје није био најпопуларнији.
Дан мора негде да почне, а заиста постоје само три кандидата: када сунце изађе, када зађе или у некој произвољној тачки у мраку када нико не гледа. Сваки од три је био званични национални стандард, а два су и даље.
КАИРО — где је измишљен двадесетчетворочасовни дан.
Египатски астрономи поделили су небо у 36 група звезда званих декани и користили их као ноћни сат. Дванаест је било видљиво током целе ноћи, тако да је ноћ добила дванаест сати - а дан је добио дванаест да се подудара.
Одатле долази 24-часовни дан, који никада није ревидиран. Исти систем је произвео грађански календар од 365 дана без преступног дана; када је Птоломеј ИИИ предложио додавање једног 238. пре Христа, реформа никада није заживела. Календар је затим кретао уназад кроз годишња доба око 1.460 година пре него што се поново ускладио са изласком Сиријуса.
→ Каиро
ИСТАНБУЛ — где је дан почињао заласком сунца, до 1926.
Под османским системом алатурке, дванаест сати је био тренутак заласка сунца. Што значи да се тренутак померао сваког дана, а сваки сат у земљи морао је да се коригује сваких неколико дана, целе године, заувек.
Тај посао није могао бити централизован. За то су биле потребне муваккитханес — собе за мерење времена које су биле придружене џамијама — у којима су радили стручњаци који су стално рачунали и прилагођавали тако да је град остао отприлике у сагласности са самим собом.
Закон 697, донет у Анкари 26. децембра 1925, укинуо га је од 1. јануара 1926. Мувакитани су формално затворени тек 1952.
НАИРОБИ — где дан још увек почиње са изласком сунца.
Време на свахилију се рачуна од зоре. Седам ујутру по међународном обрачуну је саа моја — сат један. Помак је тачно шест сати, а дан и ноћ се одвијају као два одвојена циклуса од дванаест сати.
У свакодневној је употреби широм Кеније, Танзаније и Уганде. Вишејезични источноафриканци мењају системе у зависности од тога који језик говоре.
Ради јер се Најроби налази на 1,3° јужно, где се излазак сунца једва помера током целе године.
АДИС АБАБА — исти принцип, плус друга година.
Етиопија такође почиње свој дан у зору: шест ујутру на међународном нивоу је дванаест сати у Етиопији. Поред тога, води календар од тринаест месеци — дванаест од тридесет дана плус кратки тринаести који се зове Пагуме — који тренутно заостаје седам до осам година за грегоријанским.
Структура тог календара је староегипатски грађански календар, наслеђен преко Коптске цркве. Оквир који је Египат изградио пре пет хиљада година још увек постоји овде.
ПРАГ — сат који одбија да бира.
Орлој је на зиду Старе градске куће у Прагу од 1410. На њему се истовремено приказује:
- Старо боемско време, у којем дан почиње заласком сунца — исти принцип као и отомански Истанбул
- Вавилонско време, у којем дан почиње изласком сунца, а дневни сати су подељени на дванаест без обзира на дужину — излазак сунца почиње као у Најробију и Адис Абеби, иако су им сати фиксни
- Средњоевропско време — фиксни сати, рачунајући од поноћи
- Сидеално време — мерено према звездама, а не према сунцу
Један бројчаник. Четири одговора на питање када почиње дан. Сви трче одједном. Све тачно.
Свугде другде у овој серији, град се расправљао око ових система и изабрао један. Праг је направио машину која их све приказује и препустио је одлуку ономе ко гледа.
→ Праг