Истанбул

Да ли сте знали?

Истанбул једном ресетује сатове сваких неколико дана. Сада их уопште не ресетује.

Према сопственој процени Метрополитанске општине Истанбул, број уличних мачака у граду износи око125.000. Додајте кућне мачке и цифра је отприлике200.000. Поред њих је око 130.000 уличних паса.

Прави број нико не зна, а општина каже. Пребројавање популације животиња које слободно лута је заиста тешко; различите методе дају потпуно различите укупне вредности, а бројке застаревају у року од неколико година.

Али ево дела на коме вреди извршити аритметику.

Општина дистрибуираједну тону суве хране дневнона199 одређених хранилишташиром града.

Једна тона звучи огромно. Поделите то са процењеном популацијом уличних животиња – назовите то 255.000 мачака и паса – и добијете окочетири грама сваки дан.Мачка поједе нешто око шездесет.

Дакле, градска влада испоручује, највише, неколико процената онога што истанбулске уличне животиње заправо једу.Осталих деведесет и кусур процената долази од појединаца: продаваца који стављају чиније, станара са кесом јела поред врата, кухиња ресторана и малих дрвених кућица за мачке које се појављују на тротоарима, а да то нико није организовао.

Мачке имају имена. Неки имају споменике.Томбили, фотографисана како лежи ослоњена на један лакат на плочнику Кадикој, постала је међународно позната и обележена је бронзаном статуом након њене смрти.Глије живео у Аја Софији и посећивали су га туристи који су долазили да виде зграду.

Сат:који је користан начин да се сазна како је овај град мерио време.

Током већег дела отоманске историје, Истанбул је ишао по гуруби времену — сати рачунајући од заласка сунца. Дванаест сати није било подне или поноћ. Дванаест сати је био тренутак када је сунце зашло.

Размислите шта то значи механички. Залазак сунца се креће. Креће се сваки дан. Дакле, сат подешен на отоманско време јепогрешио за неколико данаи морао је да се подешава непрекидно, током целе године, заувек. Систем је касније постао познат као алатурка саат, да би се разликовао од европског алафранга система.

Ово је захтевало професионалце. Уз главне џамије су билемуваккитханес— собе за мерење времена — у којима је радио муваккит, специјалиста обучен за астрономију и математику. Његов посао је био да израчуна пет дневних времена молитве користећи астролабе, квадранте, сунчане и водене сатове, а касније и механичке сатове.Али Кушу, који се настанио у Истанбулу1472године, везује се за рад на мерењу времена у Фатих џамији.

Током дугог периода деветнаестог века, Истанбул је једноставно радио наоба система одједном. Отомански дворски сатови су направљени са два бројчаника — алатурком и алафрангом — на истом лицу, јер је царство заиста требало да зна оба броја.

Владине службе прешле су на европско време око 1912.Закон бр. 697, од 26. децембра 1925, укинуо је време алатурке од 1. јануара 1926.Сами мувакитани нису били формално затворени све до1952, више од четврт века након што је систем којем су служили постао илегалан.

Истанбул је увек радио на сталним малим корекцијама које је вршило много различитих руку. Тако је хранила своје сатове вековима, а тако и даље храни своје мачке. Сада погледајте где је Истанбул завршио.

Турска је 2016. укинула летње рачунање времена и трајно поставила земљу наУТЦ+3. Сатови се никада не подешавају. Не сезонски, никад.

Истанбул се налази на 29° источно. УТЦ+3 је изграђен за 45. меридијан. Што значи да Истанбул сада вози око64 минута испред сопственог сунца— трајно, по дизајну. Крајем децембра излазак сунца стиже тек око8:30 ујутру. Петнаест милиона људи намерно почиње своје зимске дане у мраку.

Дакле, ово је град који је некада запошљавао џамијске астрономе да одржавају своје часовнике у непрекидном разговору са стварним небом, а сада ради на фиксном броју о којем се небо уопште не консултује.

Обе одлуке су биле промишљене. Обе су биле о модерном. Они су потпуне супротности.

Дневно светло током године у граду Истанбул