Сваки елемент сата на коме ово читате је неко измислио, негде, из разлога који обично није имао никакве везе са оним што је постао.
Каиро нам је дао дан. Египатски астрономи су поделили небо у 36 звезданих група — декана — и користили их као ноћни сат: дванаест је било видљиво током целе ноћи, тако да је ноћ добила дванаест сати, а дан дванаест да се подудара. Одатле долази 24-часовни дан, који никада није ревидиран. Исти систем је произвео грађанску годину од 365 дана, коју је Египат тада одбио да одреди преступни дан, па је његов календар лутао уназад кроз годишња доба и требало му је око 1.460 година да се усклади са изласком Сиријуса.
Атина чува машину. Антикитерски механизам, извучен из бродолома 1901. године и препознат као уређај са зупчаницима 1902. године, изграђен је око 150–100. године пре нове ере. Предвиђао је помрачења, пратио неправилно кретање месеца, показивао планете и одбројавао олимпијски циклус. Ништа упоредиве сложености није се појавило 1.400 година.
Рим нам је дао календар. Године 1582. Григорије КСИИИ је избрисао десет дана и, што је још важније, фиксирао правило преступне године: дељиво са четири, осим вековима, осим ако није дељиво са четири стотине. То правило нечујно ради унутар сваког уређаја на Земљи.
Чикаго нам је дао временску зону. Пре 18. новембра 1883, Северна Америка је имала отприлике три стотине локалних соларних времена. Железнице су једноставно наметнуле пет зона на једном континенту (четири у Сједињеним Државама) без тражења било које владе. Сатови у Чикагу били су померени за девет минута и тридесет две секунде уназад, а град је тог дана два пута имао подне.
Лондон нам је дао нулу. 1884. делегати из двадесет пет земаља су гласали да нулта географска дужина пролази кроз Ери транзитни круг у Гриничу. Свака временска зона на Земљи се мери од те линије — која је, како је ГПС касније открио, око 102 метра од места где заправо пада савремени референтни меридијан.
Париз нам је дао метар, тако што је измерио лук меридијана од Денкерка до Барселоне кроз револуцију и рат. Затим је реч „Гринвич“ у потпуности избацила из свог временског закона: од 1911. законско време је било „средње време у Паризу, ретардирано за 9 минута и 21 секунду“, све док УТЦ није заменио фразу 1978.
Велингтон нам је дао летње рачунање времена, у облику рада који је 1895. прочитао Велингтонском филозофском друштву ентомолог који је желео више вечерње светлости да би ухватио мољце. Био је исмејан.
Берлин нам је дао летње рачунање времена у облику који се заиста и десио: наредба од 6. априла 1916, која је ступила на снагу 30. априла, да се штеди угаљ у рату. У року од два месеца већина Европе га је копирала, укључујући Британију, Француску и Португал, све у рату са Немачком.
Копенхаген нам је дао најамбициознији сат који је икада дизајнирала једна особа — Верденсур Јенса Олсена, дванаест механизама, 15.448 делова, намотаних ручно сваке недеље, са зупчаником који направи једну револуцију на сваких 25.753 године.
Цирих нам је дао најдисциплинованији: сат на станици чија је секундарна казаљка намерно погрешна 58,5 секунди од сваких 60, долази рано и чека, тако да може да буде тачно у једином тренутку који је важан.