Неке земље су довољно широке да сунце излази са размаком сати на њихова два краја. Свако од њих морао је да одлучи да ли ће сат пратити небо или државу. Нису сви одлучили на исти начин.
Пекинг — Кина је широка око 5.000 километара и обухвата пет географских временских зона од отприлике 73° до 135° источно. Године 1918. Централна опсерваторија Републике Кине предложила је тачно пет, касније озваничено: Кунлун у УТЦ+5:30, Синкианг–Тибет у УТЦ+6, Кансу–Сецхван у УТЦ+7, Цхунгиуан у УТЦ+8 и Цхангпаи у УТЦ+8:30. 1949. свих пет је укинуто и земља је стављена на један сат: пекиншко време, УТЦ+8. Ефекат је највидљивији на крајњем западу, где у Кашгару зимско сунце излази тек око десет ујутру по службеном сату. У пракси се друго, незванично време — Синђанг или Урумчи, два сата иза Пекинга — широко користи у свакодневном животу тамо, а међународна база података временских зона садржи унос за то.
Делхи — Индија је направила исти избор из истог наведеног разлога: националне кохезије. Индијско стандардно време је утврђено 1. септембра 1947. у УТЦ+5:30, израчунато из једног меридијана на 82°30′ источно. Географски Индија се простире на скоро 30 степени географске дужине, што је довољно за две зоне. Сунце излази скоро два сата раније на источној ивици Индије него на њеној западној, а у Асам зимски залазак сунца може стићи око пола пет поподне док се радни дан наставља. Чајне баште у Асаму тихо раде сат времена испред земље на незваничном Теа Гарден Тиме од британске ере, и још увек раде.
Москва — Русија је отишла другим путем и задржала једанаест временских зона, највише од свих земаља осим Француске, чије рачунање долази са прекоморских територија. Али централизовано је на другачији начин: већи део прошлог века совјетски и руски железнички редови су објављивани по московском времену у целој мрежи, тако да је путник који се укрцава на далеком истоку читао време поласка без везе са сунцем испред прозора.
Мелбурн — Аустралија је контра-пример, и то је поучно. Пошто је летње рачунање времена ствар државе, а не федералне, три званичне временске зоне Аустралије постају пет за шест месеци у години, укључујући два одвојена пола сата. Ово нико није дизајнирао. Свака јурисдикција је засебно одговорила на питање и ово је облик одговора. Протеже се чак и до појединачних градова: Брокен Хил, у Новом Јужном Велсу, одржава време у Јужној Аустралији.
Куала Лумпур — Малезија се суочила са мањом верзијом истог проблема, полусатним спојем између полуострва и источне Малезије, и затворила га је у последњих тридесет минута 1981.
Између њих, ова петорица износе аргумент што је јасније могуће. Сат може бити тачан или се може делити. У довољно великој земљи то не може бити и једно и друго — и свака од ових влада је морала да изабере од које да одустане.