Париз

Да ли сте знали?

Француска је мерила планету, а затим одбијала да каже „Гринвич“ 67 година

94% Парижана живи на пет минута хода од једне од 1.180 градских буланжерија.

Широм Француске постоји око35.000 пекара, које опслужују отприлике12 милиона купаца дневно. Обсерватоире ду Паин — Француска има Опсерваторију за хлеб, а ово је најмање изненађујућа чињеница у овом параграфу — процењује да се сваке секунде конзумира320 багета.

Урадите аритметику и бројке се мало споре једна са другом. Пекарске федерације стављају годишњу производњу нашест милијарди багета; други бројеви говоре десет милијарди. Шест милијарди ради ближе 190 у секунди током целе године; чувена цифра од 320 одговара већем броју од десет милијарди. Било како било, то је негде између шеснаест и двадесет седам милиона багета који напуштају француске пећнице сваког дана.

Потрошња је у паду и траје већ век. Просечан Француз сада поједе око105 грама хлеба дневно, што је мање са 114 у 2015. Непосредно после Другог светског рата износио је 900 грама. Пре Револуције био је ближе килограму, и није био прилог – то је био оброк.

И трговина се смањује. Министарство културе је приметило, када је кандидовало багет за статус Унеска, да је Француска 1970. имала55.000 занатских пекара — по једну на сваких 900 људи — и 35.000 данас, једну на сваких 2.000.Багет је 20. године уписан као нематеријално културно наслеђе22.

Сат:и ево самог француског дела.

Багет је дефинисан законом.Статут из 1920.поставио је његову минималну тежину на 80 грама, а максималну дужину на 40 центиметара. Реч боулангерие заштићена је Кодексом потрошача: да би се користио, хлеб мора бити припремљен и испечен у просторијама и никада не сме бити замрзнут.

Француска уређује јединице. Метар, други и векна.

Године 1791. француска национална скупштина одлучила је да је свету потребна јединица дужине која никоме посебно не припада. Није краљева нога. Нешто изведено из саме Земље.

Тако су између 1792. и 1799. француски геодети триангулисали лук меридијана који пролази кроз Париз, од Денкерка до Барселоне, кроз револуцију и рат, да би дефинисали метар као делић удаљености од пола до екватора.

Француска је измерила планету да би измислила лењир. То је ниво посвећености са којим се бавимо.

Париски меридијан је био нулта географска дужина Француске од 1667. године, а фиксирала га је Ацадемие дес Сциенцес и пролазила кроз Париску опсерваторију. Француске карте, француска навигација и француско време су полазили од тога.

Затим се 1884. двадесет шест земаља састало у Вашингтону и гласало да Гринич постане главни меридијан света. Отприлике 72% светске тонаже транспорта је већ користило. Гласање је, практично, била формалност.

Француска га није усвојила. Не за двадесет седам година.

Француска је 9. марта 1911. коначно ускладила своје законско време са Гриничем. Закон је дефинисао француско време као„средње време у Паризу, ретардирано за девет минута и двадесет једну секунду.“

То је средње време по Гриничу. Тачно, до другог — девет минута двадесет један је управо разлика у географској дужини између две опсерваторије. Законодавство је једноставно пронашло начин да се каже ГМТ, а да се не каже Греенвицх.

Ова фраза је остала у француском закону до1978.

Шездесет седам година националног грађанског времена дефинисаног као време у Паризу, али спорије. У међувремену, Ајфелова кула је емитовала временске сигнале два пута дневно од 1910. године, на 40 киловата, бродовима и колонијама широм света - од 1911. па надаље, француско законско време, које је било средње време по Гриничу, које нико у француском статуту није хтео да назове његовим именом.

Дневно светло током године у граду Париз