Цирих

Да ли сте знали?

Швајцарска је направила сат који је намерно погрешан за 58,5 секунди од сваких 60

Швајцарска имануклеарно склониште за скоро сваку особу у земљи.

У земљи постоји преко370.000 склоништа— отприлике 360.000 приватних и 9.000 до 10.000 јавних — који обезбеђују простор за окодевет милиона људиу земљи одоко 9,1 милион— отприлике једно место за сваког становника.

Ово није наслеђе Хладног рата које нико није успео да сруши. То је садашњи закон.Члан 46 Савезног закона о цивилној заштитизахтева да свако гради стамбену зграду у њој изгради и опреми склониште, а од општина се захтева да обезбеде јавна склоништа тамо где је приватно обезбеђење недовољно. Нови становници плаћају једнократну накнаду — која је тренутно предложена у износу од800 до 1.400ЦХФ по кући — за изградњу и одржавање.

Швајцарска и даље троши на њих. Око220 милиона ЦХФје предвиђено за петнаест година, а годишња потрошња на одржавање се повећава са 9 милиона ЦХФ на15 милиона ЦХФод 2027. Модернизује се две стотине већих бункера.

Расподела је неуједначена — Женева има само 75% покривености — а око 100.000 најмањих приватних склоништа, изграђених за седам људи или мање, пензионише се.

А у међувремену су вински подруми. И сауне. И оставе. Универзитет у Берну држи ствари у једном. Склониште Соненберг у Луцерну има свој улаз усред дечјег игралишта.

Сат:због чега најпознатији извоз Цириха има одређену врсту смисла.

Земља од око 9,1 милиона људи изградила је и одржавала око девет милиона склоништа за догађај који се није догодио и у њих ставила вино док чека. Сат ради исту ствар сваких шездесет секунди.

Аппле је 2012. године испоручио иОС 6 са апликацијом за сат чије лице је било црно-бели бројчаник без бројева и црвена секундарна казаљка која се завршава малим диском. Швајцарске савезне железнице су приметиле. Дизајн је законски заштићен. Аппле није питао.

Насеље је остало непознато, али је опширно објављено да кошта негде око16 милиона евра— за сат који је дизајнирао железнички инжењер 1940-их за пероне за возове.

Инжењер је биоХанс Хилфикер(1901–1993), а разлог зашто је његов сат познат није дизајн. То је друга рука, која намерно није у реду.

Распоред вожње швајцарских железница не садржи секунде. Возови полазе читав минут, увек. Дакле, сваки станични сат у земљи покреће се електричним импулсом који се шаље низ телефонску мрежу са једног главног сата, једном у минуту, који помера казаљку минута.

Друга рука, међутим, ради на сопствени мотор - и Хилфикер ју је намерно подесио да ради брзо. Завршава свој круг бројчаника за58,5 секунди. Затим се зауставља у дванаест и чекаоко секунду и подок не стигне главни импулс, казаљка минута скочи, а возови се пусте.

Хилфикер је навео разлог за паузу: да "унесе смиреност у последњем тренутку и олакша тачан полазак воза."

Дакле, 58,5 секунди од сваких 60, најпознатији симбол тачности на свету вам показује погрешно време. Долази рано и чека. Само је тачно у једном тренутку оно што је заправо важно — и то је тачно у том тренутку на свакој станици у Швајцарској истовремено.

Модерна електроника учинила је паузу непотребном пре више деценија. Швајцарци су га ипак задржали.

Скоро: дошло је до кратког скандала. Око 2014. године, да би уштедели новац, железнице су почеле тихо да уклањају друге руке када су се њихови одвојени мотори истрошили. Путници су били узнемирени. Дизајнери су оптужили железницу за вандализам. Један циришки лист се жалио, разумно, да без црвене казаљке не можете разликовати пет секунди после минута од педесет пет.

Сат је остао. То је регистровани заштитни знак, лиценциран за часовничара од 1986. године, и још увек виси на хиљадама швајцарских станица и ради исто што је радио од 1955.: трка се око бројчаника, долази рано и стоји савршено мирно секунду и по док се железничка мрежа целе земље слаже око тога који је минут.

Дневно светло током године у граду Цирих